Crkva Svete Teodore, selo Vasta, Peloponez (oktobar 2017.)

Moja dobra i draga prijateljica Jelena trenutno boravi u Atini. Pre nekoliko dana posetila je selo Vasta, u pokrajini Arkadija, na Peloponezu, koje je nadaleko poznato po čudnovatoj vizantijskoj crkvi Svete Teodore, ali i po još dva velika čuda, izvoru ledene vode na vrhu planine Tetrazion i savršenom drevnom fosilnom otisku na velikoj krečnjačkoj steni. Iako moja prijateljica nije duboko pobožna, kako sama ističe, crkva Svete Teodore ostavila je na nju izuzetno jak utisak. Osetila je neverovatnu, gotovo magičnu energiju. U jednom momentu je čak i zaplakala. Toliko je bila očarana onim što je videla i doživela, da me je odmah kontaktirala, prenela mi svoje impresije i poslala mi fotografije sa lica mesta. Njena enormna fascinacija podstakla me je na istraživanje, a saznanja do kojih sam došla toliko su me se dojmila da sam istog trenutka poželela da ih podelim sa vama.

U žitiju Svete Teodore zabeleženo je da je ona živela u siromašnoj i veoma pobožnoj porodici, u vizantijskom selu Vasta, u 11. veku. U tom periodu važilo je pravilo da svaka porodica mora poslati jednog muškarca u vojsku, ili da, ukoliko to nije u mogućnosti, mora angažovati plaćenika, koji će je predstavljati. Kako je Teodorin otac bio star i teško bolestan, te nesposoban za vojnu službu, a novca za plaćenika nisu imali, sedamnaestogodišnja Teodora se prerušila u muškarca i otišla u vojsku, kao predstavnik svoje porodice. U borbama se isticala, a među vojnicima je bila omiljena zbog svoje velike hrabrosti i skromnosti. Ubrzo se jedna devojka zaljubila u nju, neznajući da je mladi vojnik zapravo istog pola kao i ona sama. Iako je Teodora pokušavala da je odvrati od sebe, tvrdeći da je posvećena samo Bogu, u tome nije uspela. Odbijanje je tu zaljubljenu devojku nagnalo na osvetu. Zatrudnela je sa jednim vojnikom, a vojnim vlastima prijavila da je dete Teodorino i uz to još zahtevala da je Teodora odmah oženi. Teodora na to nije pristala, neželeći da oda svoju veliku tajnu i ugrozi svoju porodicu i svog oca. Zbog sramote koju je navodno nanela toj zaljubljenoj devojci, osuđena je na smrt i pogubljena je izvan sela. Teodorine poslednje reči bile su: „Bože, pretvori moje telo u crkvu, moju kosu u drveće, a moju krv u reku.“ I zaista, ganuti Teodorinom sudbinom, meštani su na mestu na kojem je pokopana izgradili crkvu. Ubrzo se pod crkvom pojavio potok brze vode, a iz krova crkve i zidova izniklo je drveće, čije korenje nije vidljivo u samoj unutrašnjosti crkve. I dan danas, toliko vekova kasnije, crkva stoji na istom mestu, brzi potok protiče ispod njenih temelja, a iz krova se izdiže čak 17 visokih stabala, za koja se veruje da simbolizuju Teodorine godine u vreme stradanja.

Ova crkva ubrojana je u Čuda prirode, jer naučnici ne mogu da objasne kako drveće raste praktično ni iz čega i kako se crkva do sada nije urušila pod težinom stabala i pod dejstvom vode pod njenim temeljima.

Kako je Sveta Teodora velika svetiteljka, a ova crkva istinski čudnovata, hodočasnici i turisti iz celog sveta često je posećuju, što i vama preporučujem, a čemu se i sama nadam.