Osvrt (1994. – 2004.)

Paralija je u periodu od 1994. godine, pa narednih desetak godina, bila omiljena destinacija moje jače polovine i mene. To je bila prva destinacija u Grčkoj, koju smo posetili, i prva destinacija na kojoj smo zajedno letovali. Tad smo bili vrlo mladi, praktično deca, prvo gimnazijalci, a zatim i studenti. Mane, koje Paralija nesumnjivo ima (velika gužva i danju i noću, loše plaže, česta pojava meduza…), nam u toj životnoj dobi uopšte nisu smetale, jer su okolnosti bile drugačije, a i prednosti je bilo mnogo više. To je bilo vreme velike krize u našoj zemlji, vreme hiperinflacije, anuliranih zarada, praznih rafova u prodavnicama… Na letovanje u Grčkoj, pa i bilo gde drugde, odlazili su retki srećnici. Mi nismo bili deca bogatih roditelja i nije nam bilo lako da svake sezone skupimo novac za letovanje, ali smo u tome nekako ipak uspevali. Zato je bilo važno da destinacija na kojoj ćemo letovati ispunjava niz kriterijuma, koji se bitno razlikuju od onih koje imamo danas. Kao prvo, bilo je potrebno da to bude destinacija koju domaće turističke agencije imaju u ponudi i do koje se povoljno, udobno i lako može stići autobusom. Kao drugo, moralo se raditi o destinaciji sa velikim izborom pristojnog smeštaja po pristupačnim cenama. Kao treće, važno je bilo da postoje opcije za samostalno hranjenje po nevelikim cenama. Kao četvrto, na destinaciji je sve moralo lako biti dostupno peške, ili eventualno lokalnim autobusima. Kao peto, poželjno je bilo da potencijalna destinacija bude prilagođena potrebama mladih, odnosno da raspolaže sa dobrim, povoljnim, ali pre svega bezbednim mestima za noćne izlaske. Kao šesto, dobrodošlo je bilo da postoje opcije za jeftine izlete. I kao sedmo, mogućnosti povoljne kupovine odeće, obuće, potrepština za kuću, suvenira i ostalih sitnica su takođe igrale značajnu ulogu u definitivnom izboru. Ispostavilo se da je Paralija, uz obližnji Katerini, kao veći gradić, u to vreme sve pobrojane kriterijume ispunjavala, te smo joj se zbog toga punih deset godina svakog leta vraćali.

U dva navrata smo se usudili da preko domaćih turističkih agencija rezervišemo samo prevoz, a da smeštaj tražimo na licu mesta. Prvi put smo jedva pronašli bilo kakav slobodan smeštaj i to majušnu sobu na mansardi hotela „Germany“, sa zajedničkim kupatilom za više soba, koju su nam bezobrazno mnogo naplatili kao da je luksuzan apartman od 50 kvadrata, a u drugom pokušaju smo našli odličan smeštaj po izuzetno povoljnoj ceni, ali smo se u putu, u povratku, u autobusu agencije „Palma“, nagledali svega i svačega, s’ obzirom da su prodali duple karte, te nije bilo dovoljno sedišta za sve putnike, a i po toliko puno nas su poslali poluraspali, prljavi autobus, koji je, verovali ili ne, kad ne vozi na međunarodnim turama, bio deo beogradskog javnog gradskog prevoza i saobraćao na liniji broj 15 :). U tim takvim, biću slobodna da kažem, ludim vremenima, ništa od ovog što vam opisujem nije bilo ni čudno, ni nemoguće, niti smo se mi zbog bilo čega nervirali, niti nam je išta moglo pokvariti letovanje :). Uživali smo u dobrim stvarima, a nad lošim jednostavno žmurili. Pokazalo se da je taj recept bio odličan, jer smo se uprkos svemu svaki put fenomenalno proveli i kući vraćali sa najlepšim mogućim impresijama.

Ostalih puta organizaciju našeg letovanja prepuštali smo pravom profesionalcu, čoveku koji je rođen za rad u turizmu, gospodinu Miroslavu Đorđeviću, direktoru agencije „Stella Maris“. Jako dobro je poznavao Paraliju, za svoje goste je birao pristojne, povoljne hotele i vile, na dobrim lokacijama, i grupe je i u dolasku i u odlasku lično pratio i starao se da sve prođe u najboljem redu, što je, priznaćete, za svaku pohvalu. Preko pomenute agencije više puta smo odsedali u hotelu „Veroia“, kao i u vilama „Efi“ i „Sofi“.

Jednom ili dva puta smo putovali i preko agencije „Atlantic“, odsedali u vili „Hristos“, i bili sasvim zadovoljni.

Imajte na umu da su to bile godine u kojima su nam još uvek bile potrebne vize za put u Grčku. A dobiti vizu nije bilo ni jednostavno, ni lako, ni jeftino. Trebalo je prikupiti gomilu dokumentacije, u ranim večernjim satima stati u red u blizini grčke ambasade, čekati celu noć na ulici, pod vedrim nebom, ujutru popuniti formulare, predati pripremljeno, platiti, a zatim u toku poslepodneva ponovo doći na istu adresu po pasoše sa nadom da su u njima i tražene vize. Ne sećam se baš rado tih muka, niti ih mogu nazvati slatkim mukama. Lagala bih kada bih rekla da mi sve to nije teško padalo, da nije bilo stresno. Međutim, vredelo je pomučiti se radi uživanja u svim blagodetima Grčke. Na kraju krajeva, zbog toga što je skupiti novac za letovanje u inostranstvu i dobiti vizu bilo poprilično teško, više smo cenili svoj boravak tamo i u svakom danu smo maksimalno uživali.

Iz Paralije, uprkos svim njenim manama i svim navedenim, ali i nenavedenim poteškoćama, koje smo imali, nosim lepe uspomene.

Tu smo upoznali toliko divnih, ljubaznih, susretljivih Grka. Za nas, Srbe, u Paraliji i Kateriniju u to vreme važile su posebne povlastice i sve je bilo znatno jeftinije nego za turiste iz ostalih zemalja. Osećali smo se prihvaćeno, lepo i sigurno. Takvo gostoprimstvo i takav odnos prema Srbima u Grčkoj, doživela sam samo tu.

Vredno je pomena da u Paraliji i Kateriniju ima puno Srpkinja, udatih za Grke, kao i to da većina meštana tečno govori srpski. Zato nije čudo što smo mog malog bratanca jedva ubedili da Grci govore grčki, kad je on lepo, tokom letovanja u Paraliji, primetio i zapamtio da tamo baš svi govore jednako kao on :).

Neverovatno je koliko je Srba tih godina letovalo u Paraliji. Dešavalo nam se da sretnemo stare prijatelje, koje godinama pre toga nismo videli, niti smo ih sretali u Zemunu ili Beogradu, ili bilo gde drugde u Srbiji.

Koliko god da su paralijske plaže loše, pre svega zbog predugog plićaka, zamućenog mora, trave, meduza…, mi smo se svaki put pošteno iskupali i iskakali sa betonskih i kamenih molova. Uživali smo leškareći na dušecima, vozeći pedaline, spuštajući se niz veliki, plavi, vodeni tobogan.

Često smo peške odlazili do Olimpic beach-a, manjeg letovališta udaljenog par kilometara od Paralije. Zgodno je što ova dva mesta celom dužinom povezuje plaža i šetalište uz nju, pa je pešačiti bilo prijatno i bezbedno. A kada bi nas mrzelo da pešačimo po vrelini, ukrcavali smo se u simpatični turistički vozić, koji saobraća na toj relaciji. Na raspolaganju su nam bili i lokalni autobusi i taxi-ji, ali ih mi nismo koristili.

U najvećoj paralijskoj diskoteci na otvorenom, u tom periodu zvanoj „Atlantida“, u kojoj su do 2 sata ujutru puštali isključivo strani rock, hard-rock i pop-rock, provodili smo se kao nikada u životu. Svaki put kad bi iz zvučnika zagrmeo prodorni glas fantastične Joan Jett, na podijumu bi nastajao pravi delirijum, u kojem je moj dragi, čija je to omiljena pevačica, apsolutno prednjačio. To su momenti kojih ćemo se oboje večno i sa osmehom sećati.

Paralija je oduvek raspolagala sa puno interesantnih sadržaja za decu i mlade. Luna park, sa velikim točkom, ringišpilima, popularnom balerinom i ostalim uobičajenim atrakcijama, bio je lociran na izlazu iz mesta, u pravcu ka Olimpic beach-u. Nedaleko od njega nalazila se i karting staza. Pored pomenute diskoteke „Atlantida“, u Paraliji su postojali i drugi slični disko klubovi („Omilos“, „Cocus“, „Havana“…), ali i brojni kafići sa baštama na samoj plaži i živom muzikom. Kako čujem, značajnih promena u tom smislu nema, tačnije, Paralija je i dalje jednako bogata pobrojanim sadržajima, ako ne i bogatija.

Prvi giros probali smo baš u Paraliji i naravno postali njegovi redovni konzumenti. Tu su mi se svidele i masline, koje do tada uopšte nisam volela, niti sam ih jela. Iz jedne prodavnice u Kateriniju kući smo nosili pune buriće maslina. Da, dobro ste pročitali – buriće :). I dan danas pamtim njihov izvrstan ukus. I grčki začini su nas baš tu osvojili, pa smo i njih nabavljali u većim količinama, da nam se nađu kod kuće između dve letnje sezone :). U Paraliji smo postali i ljubitelji pistaća, koje smo takođe kupovali u velikim pakovanjima za poneti kući. Ljubav se rodila i prema grčkim kolačima, potpuno drugačijim od naših domaćih. I dan danas je naša prva asocijacija na paralijske poslastičarnice veliki kolač u obliku fišeka od slatkog, lisnatog testa, napunjen kremom od vanile, zatvoren šlagom i posut tankim listićima badema. A i grčku Fantu, toliko bolju i kvalitetniju od srpske, manje gaziranu, sa pravim ukusom narandže i dosta pulpe, smo baš u Paraliji zavoleli.

Ne razumem turiste koji doputuju u inostranstvo i ne probaju ništa od lokalne hrane i pića, već sve vreme „gule“ gotova, konzervirana jela, paštete, mesne nareske i sardine i piju praškaste sokove rastvorene u vodi, koje su poneli iz svoje domovine. Destinacije treba upoznati svim čulima, uključujući i čula ukusa i mirisa :).

U Paraliji i Kateriniju nam je bilo interesantno i to što je u oba mesta postojao po jedan McDonald’s restoran, sa drugačijom ponudom i nižim cenama nego kod nas, u Beogradu i Zemunu. Prvo je objekat iz ovog lanca dobio Katerini, na početku centralne ulice, koja je pešačka zona, a zatim i Paralija, koju desetinu metara dalje od centralnog trga i crkve Svete Petke. Na poleđini svake autobuske karte od Paralije do Katerinija i nazad nalazili su se bonovi za gratis proizvode u McDonald’s restoranu u Paraliji, koje su svi turisti, naravno, koristili sa velikim zadovoljstvom.

U godinama kad smo mi tamo letovali u Paraliji nije bilo ni manjih, ni većih marketa nekog od poznatih trgovinskih lanaca, već samo nekoliko privatnih mini-marketa. Međutim, na potezu između Paralije i Katerinija postojao je hiper-market „Marinopoulos“, do kojeg se moglo brzo i lako stići lokalnim autobusima, taxi-jem, biciklima, pa čak i peške. A u Kateriniju smo na raspolaganju imali nekoliko većih marketa lanca „Masoutis“. Sve u svemu, sasvim dovoljno opcija za raznovrsno i povoljno snabdevanje.

Ne znam da li vam je poznato da u Paraliji oduvek postoji na desetine butika sa proizvodima od prirodne kože i krzna. Kažu da se tu Rusi snabdevaju na veliko i čitave kontigente bundi, šubara, lisica i rukavica šalju avionima na svoje tržište. Mi nismo bili u prilici da kupujemo bunde, niti ostale proizvode od krzna, a iskreno nismo ni ljubitelji takvog asortimana, ali smo zato kožne jakne kupovali i to šivene po meri, a po neverovatno niskim cenama.

I sportska oprema se u Paraliji i Kateriniju u to vreme mogla kupiti po povoljnim cenama. Kvalitet proizvoda je bio daleko bolji od današnjeg. Nekoliko dukseva, kupljenih tamo devedesetih godina, moj suprug i dan danas ima i ponekad ih nosi. Ispostavilo se da su neuništive :).

Parfemima na točenje, kojih u Srbiji nije bilo, a koji su bili postojani kao originali, a koštali i desetak puta manje, malo koja devojka je mogla odoleti. Mirisna nota „Sabatini“, nazvana po u to vreme najuspešnijoj teniserki, bila je apsolutni hit. Jedna do dve bočice od po 100 ml, koje bih svakog leta kupila, znale su da mi potraju do sledećeg leta. Mamama su naravno bili namenjeni originali iz free shop-a „Evzoni“, poznati, ali ne preskupi, i to čuveni Revlon-ov „Charlie“ i Cacharel-ov „Anais-Anais“.

Izbor potrepština za kuću u Paraliji je takođe bio veliki. U čuvenoj radnji, koju su držala braća Haris i Statis, uvek smo nalazili gomilu stvari kojih u Srbiji nije bilo, a kojima su se naše majke silno radovale. Tu je bilo i alata za naše tate, igračaka za decu naše rodbine, ali i puno lepih suvenira za familiju i prijatelje. Igračke smo kupovali i u velikoj, dečijoj robnoj kući zvanoj „Kou-Kou“, na potezu između Paralije i Katerinija. Svaki put smo se kući vraćali sa poklonima za sve nama drage ljude, jedva čekajući da ih vidimo i obradujemo.

U Kateriniju smo kupili i prvi malo bolji foto-aparat, istina ne digitalac, sa sve profi stalkom u futroli, koji i dan danas koristimo. Nalazili smo i povoljan školski pribor, rančeve, ali i avione u delovima, za sklapanje, za mog brata – pasioniranog maketara i uspešnog takmičara u toj oblasti.

I prodavnice sa originalnim diskovima, u Kateriniju, za nas iz Srbije, na žalost naviknute samo na bugarske kopije, bile su pravo otkrovenje. Koji god naslov bi nam pao na pamet, iz bilo kog perioda, tu se mogao naći. Cene nisu bile baš niske, ali je vredelo pribaviti poneki kolekcionarski primerak.

Tokom naših boravaka u Paraliji zavoleli smo i grčku muziku, ali i shvatili da su naši, domaći izvođači prepevali apsolutno sve grčke hitove. Ipak, nama su bile draže izvorne verzije i trudili smo se da ih sve pribavimo i slušamo takve kakve jesu.

Samo jednom smo u Paraliji letovali van sezone, u septembru, i to 2000. godine. Pokazalo se da to nije bila dobra ideja. Tokom dana temperature vazduha nisu bile naročito visoke, često je bilo i oblačno, a noći su bile izuzetno hladne. More je bilo iznenađujuće toplo, ali je meduza bilo toliko da je bilo nemoguće kupati se opušteno. Spasilo nas je to što smo baš te godine poneli novac da nove bicikle kupimo u Kateriniju, jer su bili značajno povoljniji nego kod nas, te smo vreme provodili vozeći se po čitavoj Pijeriji.

Biciklima smo išli sve do podnožja Olimpa i do arheološkog nalazišta „Dion“. Prvi put smo uživo videli plantaže pamuka, kivija… Uživali smo u vožnji, u prelepim predelima, zalascima Sunca. Nismo baš imali utisak da smo na letovanju, ali smo se ipak jako dobro proveli. Ostali smo željni kupanja i sunčanja, ali smo sve to što nam je te godine falilo u narednim sezonama nadoknadili.

Nije loše napomenuti da je prednost Paralije to što je locirana tako blizu relativno velikog grada kakav je Katerini, s’ obzirom da u njemu postoje sve značajnije institucije, ustanove, objekti… Primera radi, Katerini raspolaže sa više državnih ambulanti i bolnica, u kojima srpski turisti u ono vreme nisu plaćali preglede i intervencije, već samo prepisane medikamente u apotekama. Takođe, sa autobuske ili železničke stanice u Kateriniju bilo je lako samostalno organizovati odlazak u bilo koji deo Grčke, i povratak nazad u Katerini, jer polazaka ima jako puno, naročito ka Solunu. Autobuska veza između Paralije i Katerinija, pa i Olimpic beach-a, je, takođe, veoma dobro funkcionisala, od ranih jutarnjih do kasnih večernjih časova, a cene karata nisu bile visoke.

Šteta je što smo digitalni foto-aparat kupili tek 2004. godine, baš pred naše poslednje letovanje u Paraliji. Zato kvalitetnih fotografija sa prethodnih letovanja provedenih tamo, koje bi bile dovoljno dobre za fotopise i putopise, nemam. To je ujedno i objašnjenje zašto na ovom blogu možete naći samo fotopis iz Paralije i Katerinija iz 2004. godine.

Ovaj tekst mogu da ilustrujem ponekom starom, skeniranom razglednicom i eventualno privatnim fotografijama iz tog perioda. Volela bih da je drugačije, da upotrebljivog foto materijala imam više, ali ga na žalost nemam.

U Paraliju smo na dva dana svratili i 2007. godine na putu ka Tasosu. Želeli smo da posetimo rodbinu, koja je tamo letovala, da provedemo neko vreme sa njima, ali i da kupimo nove kožne jakne. Moram da vam priznam, od kako smo zašli u malo ozbiljnije godine i od kako smo videli i ponešto od ostatka Grčke, Paralija je prestala da nam bude privlačna. Te 2007. godine smo jedva sebe naterali da u Paraliji uđemo u more. Posle predivnih tasoskih plaža sa čistim, do dna prozirnim morem, paralijska plaža nam je bila grozna. A i prevelika gužva, i danju i noću, koju su stvarali kako turisti, tako i automobili, motori i autobusi, je najednom za nas postala nepodnošljiva. Paralija se zapravo nije nimalo promenila. Promenili smo se mi, naši ukusi, kriterijumi i mogućnosti. Zato smo je prepustili nekim novim klincima, koji će u njoj verovatno uživati i provoditi se, a mi smo svoju pažnju preusmerili na druge destinacije. Hvala Bogu pa u Grčkoj postoji ogroman izbor mesta i plaža za sve tipove turista, svih uzrasta, interesovanja i platežnih mogućnosti.

Možda ćemo u Paraliju ponekad opet svratiti, onako u prolazu, tek da osvežimo sećanja i fotografišemo digitalcem ono što u nedigitalnoj eri nismo. A ako se to i ne dogodi, ovaj tekst i fotopis na blogu će biti dovoljni za evociranje uspomena. Tome, pored ostalog, blogovi prevashodno i služe.