Ergela lipicanera „Kelebija“ (decembar 2016.)

Autorka fotopisa: MIRARBI
Prikazana destinacija: Kelebija
Vreme boravka: decembar 2016. godine
Broj fotografija u fotopisu: 60
Redosled izlaganja: fotografija, opis fotografije, i tako redom

         

Fijaker prilazi vili „Majur“

Vozeći se magistralnim putem od centra Subotice ka srpsko/mađarskom graničnom prelazu Kelebija/Tompa, nakon desetak kilometara, prvo se nailazi na jasno obeleženo skretanje za ergelu lipicanera „Kelebija“, a zatim, posle par stotina metara, i na skretanje za kompleks „Majur“, koji sam već detaljno predstavila u prethodnom fotopisu. Inače, ergela lipicanera „Kelebija“ i kompleks „Majur“ u vlasništvu su istog preduzeća, pa zato ne čudi njihova konstantna saradnja i međusobno dopunjavanje. Upravo iz tog razloga smo moj suprug i ja, u okviru specijalno kreiranog paketa „Romantični vikend za dvoje“, imali predviđenu i dugu vožnju fijakerom kroz Kelebijsku šumu, kao i čas jahanja. Na fotografiji je prikazan momenat kad fijaker sa ergele lipicanera „Kelebija“, u unapred dogovoreno vreme, stiže do parkinga vile „Majur“ po nas dvoje.

Započinjemo vožnju fijakerom

Smestili smo se na zadnje sedište fijakera, ušuškali ispod ćebeta, i vožnja je mogla da počne. Prvo smo prošli kroz park kompleksa „Majur“, a zatim se preko magistrale, kroz naselje Kelebija, uputili ka Kelebijskoj šumi.

Vožnja kroz naselje Kelebija

Imali smo sreće sa vremenskim prilikama. Magle nije bilo kao prethodnog dana, bilo je vedro i sunčano, ali prilično hladno.

Izlazimo izvan naselja Kelebija

Preko nepregledne ravnice polako smo se približavali Kelebijskoj šumi.

Nadomak Kelebijske šume

Za nas iz grada ovo novo iskustvo svakako je bilo dragoceno, ali nas predeli kroz koje smo prolazili nisu očarali. Uz to, koliko god da smo se dobro obukli i pokrili ćebetom, bilo nam je baš dosta hladno, naročito po glavi, licu i ušima. Sigurna sam da bi naši utisci bili mnogo bolji da smo vožnju fijakerom u ovom kraju prvi put iskusili u proleće ili leto.

Evo nas u Kelebijskoj šumi

Kelebijska šuma je lepše izgledala izdaleka, zbog grupisanih, beličastih stabala breza, nego izbliza. Uz to, u šumi je bilo osetno hladnije, te smo jedva čekali da iz nje izađemo.

Nazad kroz naselje Kelebija

Kučići iz svih dvorišta, pored kojih smo prolazili, neumorno su lajali na konje, a bilo je i onih koji su jurili za nama.

Ulazimo na ergelu „Kelebija“

Posle gotovo punih sat vremena ušli smo na ergelu „Kelebija“. Iskreno govoreći, mi bismo bili zadovoljni i sa upola kraćom vožnjom, s’ obzirom na veliku hladnoću. A naravoučenije za sledeći put nam je da u zimskom periodu bez kapa, ili barem grejača za uši, šalova i rukavica, u fijaker ne sedamo.

Prolazimo kroz imanje ergele

Bilo nam je ponuđeno da vožnju završimo ispred vile „Majur“, odakle smo i krenuli, ali smo mi odabrali da ostatak dana provedemo na ergeli, te smo se zato tu i uputili.

Približavamo se centru ergele

Imanje ergele, kroz koje smo prolazili, zaista je impresivno veliko i jako lepo izgleda.

Vožnja fijakerom je završena

Fijakerista nas je dovezao do centra ergele, a zatim nam je u fijakeru pozirao za uspomenu, sve zajedno sa parom lipicanera, koji su nas prethodnih sat vremena vukli.

Dolazni put do centra ergele

Odavde, sa parkinga u centru ergele, vidi se dolazni put, kao i lutak Deda Mraz na biciklu.

Deda Mraz od slame

A tu je i simpatični Deda Mraz napravljen od slame.

Deda Mraz od slame

Visok je nekoliko metara i isto toliko širok, te je vidljiv iz svih delova velikog imanja ergele.

Ljuljaška čeka toplije dane

Nedaleko od glavne zgrade i parkinga, pored jezerceta, smeštena je ova lepa, drvena ljuljaška.

Poluzaleđeno jezerce

A tu je i pomenuto jezerce, sa drvenim molom, koje je zbog hladnoće bilo do pola zaleđeno.

Deda Mraz pozdravlja goste

Ispred glavne zgrade naišli smo na još jednog lutka Deda Mraza.

Mudrolija na glavnoj zgradi

Ovo je samo jedna od brojnih mudrolija koje su ispisane na tablama širom ergele.

Stihovi na glavnoj zgradi

Evo i interesantnih stihova, odgovarajuće tematike.

Čuvenom lipicaneru u čast

Maestoso je nadaleko poznata linija pastuva, kojoj je pripadao i lipicaner Josipa Broza Tita, koji je imao retku privilegiju da doživi prirodni kraj i da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao drugi najdugovečniji lipicaner u istoriji.

Tabla za fotografisanje

Kako su deca česti i dragi gosti ergele „Kelebija“, njima su namenjene ovakve table za fotografisanje.

Put ka Muzeju kočija

Od centra ergele ovaj put vodi ka Muzeju kočija, koji smo mi propustili da obiđemo, jer smo bili zaokupljeni druženjem sa konjima.

Prelepi par lipicanera

Ovi lipicaneri jedini su bili van štale, na otvorenom, te smo se sa njima najviše družili.

Prelepi par lipicanera

Moja pretpostavka je da se radi o paru lipicanera, ženki i mužjaku. Iznenađujuće je da su prema nama bili izrazito prijateljski nastrojeni, dok se međusobno baš i nisu dobro slagali, odnosno borili su se za našu pažnju i svežu travu koju smo im davali. Dominantniji konj je svaki put uspevao da otera onog drugog i da sve ponuđeno prigrabi za sebe. Nismo uspeli da utvrdimo da li je dominirala ženka, ili ipak mužjak.

Lipicaner

Za lipicansku rasu najinteresantniji je podatak da se rađaju sa tamnom dlakom i da prvih šest godina života budu tamnodlaki, a zatim između šeste i osme godine dlaka počinje da im svetli, dok na kraju ne postane snežno bela. Pojedini retki primerci doživotno ostanu tamnodlaki.

Sveža trava se ne odbija

Lipicanska rasa nastala je u 16. veku u mestu Lipica u Sloveniji, koja je tada bila u sastavu Habzburške monarhije. Osnovu za uzgoj ove rase dali su slovenski kraški, španski, napolitanski, a kasnije i arapski konji. Lipicaneri su snažni, hrabri, vredni, veoma inteligentni konji, izutene lepote. Zahvaljujući takvim svojim osobinama, najzastupljeniji su na paradama i u školama jahanja, uključujući i čuvenu Špansku školu jahanja u centru Beča.

Šargarepice su ipak slađe

Kao što sam već rekla, za našu pažnju i svežu travu međusobno su se borili, dok su šargarepice i jabučice, koje im je donela devojka zaposlena na ergeli, jeli zajedno, u potpunom miru i harmoniji.

Prijaju i kisele jabučice

Očigledno je da je hrane, koja im je servirana, bilo sasvim dovoljno, te nisu imali razloga za otimanje.

Ručak na otvorenom

Dragoceni zraci decembarskog sunca učinili su da njihova dlaka izgleda još belje i sjajnije. Uživali smo posmatrajući ih tako graciozne i lepe i mazeći ih.

Konji i pas čuvar

Ostali konji bili su u štali, svako u svom boksu, i sve vreme su navaljivali na vrata pokušavajući da izađu napolje i da nam se pridruže, dok se crni pas baškario na suncu, često menjajući poze i valjajući se u travi.

Mudrolija na zidu štale

Kao što sam već napomenula, na ergeli ima više ovakvih tabli sa ispisanim mudrim mislima ili stihovima.

Mace se greju u slami

To kako su se ove mace ušuškale u slami, tik jedna uz drugu, grejući se tako, dovoljno govori o prisutnoj velikoj hladnoći, uprkos vedrom i sunčanom danu.

Najlepši deo imanja

Iako je čitav prostor ergele veoma lep i sređen pod konac, čak i u ovom zimskom periodu, ovaj deo imanja mi se naročito dopao.

Par belih ponija

Izvan štala zatekli smo i ovaj par belih ponija. Izgledali su nam pitomo i dobro, ali se ipak nismo usudili da ih mazimo zbog istaknutog upozorenja da „mogu da ujedu“.

Par belih ponija

I njih smo hranili sasušenom travom, koja je nedaleko odatle stajala spremna.

Beli poni

Opet se dogodilo isto što i sa lipicanerima. Dominantniji poni terao je onog drugog, a nekoliko puta ga je čak i pošteno ugrizao. Nismo utvrdili ko vodi glavnu reč, ženka ili mužjak.

Par crnih ponija

Za hranu su se jednako grabili i crni poniji. Pretpostavljam da su i oni žensko-muški par.

Prilaz magarećoj kućici

Stotinak metara iza štala sa ponijima, smeštena je magareća kućica.

Mama magarica sa dečicom

Tu su čitave porodice uživale na decembarskom suncu.

Magarence

Videli smo puno magarića svih uzrasta.

Magare

Za razliku od konja, oni se nisu međusobno sukobljavali, a nama su dozvoljavali da ih mazimo do mile volje.

Magarac pozer

A pojedinci su našli vremena i za poziranje.

Pogled ka centru ergele

Nakon obilaska dobrog dela imanja ergele, uputili smo se nazad ka centru, ka glavnoj zgradi.

Deda Mraz ispred gostione

Bočno od glavne zgrade smeštena je gostiona „Favory“, koja je naziv dobila po poznatoj lipicanskoj liniji. Na ulazu nas je dočekao neobični vratar, lutak Deda Mraz.

Tekst dobrodošlice u gostioni

Iznad šanka okačena je tabla sa interesantnim tekstom dobrodošlice.

Šank i stolice u gostioni

U gostioni „Favory“ sve je u znaku konja i opreme za njih. Zastupljeni su veoma zanimljivi i neočekivani detalji. Vidi se da je dizajner enterijera bio naročito inspirisan.

Sala za ručavanje u gostioni

Na zadnjoj strani naslona svake stolice u sali za ručavanje izvezen je po jedan lipicaner.

Izložba u gostioni

Na zidovima su murali sa motivima sa ergele, kao i slike konja i bačkih pejzaža različitih autora. A tu je i prodajna izložbena postavka slika slikara Bore Mijailovića.

Slika Bore Mijailovića

Probrala sam nekoliko slika iz izložbene postavke, koje su me se najviše dojmile.

Slika Bore Mijailovića

Cene nisu previše visoke, te verujem da je većina posetilaca u mogućnosti da pazari poneku sliku.

Slika Bore Mijailovića

Meni je recimo ova slika među najlepšima.

Slika S. Saboa

A ovo je slika slikara S. Saboa, na kojoj je prikazana glavna zgrada ergele „Kelebija“. Ista krasi zid gostione „Favory“ i nije deo prodajne izložbe.

Čas jahanja

Svi korisnici specijalnog paketa „Romantični vikend za dvoje“ imaju obezbeđen i čas jahanja.

Čas jahanja

Jedinstvenu priliku da se jaše ovako divan konj lipicanske rase nikako ne treba propustiti.

Mini ZOO vrt na ergeli

Iza glavne zgrade ergele i gostione, smešten je svojevrsni mini ZOO vrt.

Paun i paunica

S’ obzirom da je bilo vrlo hladno, svi stanovnici mini ZOO vrta bili su zatvoreni u svoje kaveze ili druge ograđene prostore. Volela bih da sam na prostranim travnjacima ergele videla paunove, koji se šepure svesni svoje neverovatne lepote i kolorita, ali se to ipak nije dogodilo. Potrudiću se da im već na proleće dam novu priliku.

Guske pozerke

Ova fotografija ubedljivo je najsmešnija od svih koje u svojoj kolekciji imam. Izgleda kao da ove guskice same slikaju grupni selfi.

Napuštamo ergelu

Na ergeli „Kelebija“ proveli smo nekoliko nezaboravnih, kvalitetno ispunjenih sati. Logično, s’ obzirom na veličinu prostora, nismo stigli da obiđemo sve. Već pri sledećoj poseti na proleće nadoknadićemo propušteno.

Oranice

Ergelu „Kelebija“ i kompleks „Majur“ spaja uži, asfaltni put, sa čije obe strane se prostiru nepregledne oranice.

Na putu ka kompleksu „Majur“

Za nekih desetak minuta stiže se od ergele „Kelebija“ do vile „Majur“, s’ obzirom da razdaljina između njih broji oko četiri stotine metara.